из дневника Св. Јована Кронштатског “Мој живот у Христу” Молитва је - вода жива, којом душа гаси жеђ. Молитва је - дисање духовно; молећи се, ми дишемо Духом Светим: “Молите се Богу Духом Светим” (Јуд. 1,20). Све црквене молитве су - дах Духа Светога, као да су духовни ваздух и, у исто време, светлост, духовни пламен, духовна храна и духовна одећа. Када се молиш Господу, очима срца гледај унутар себе, гледај душу своју; Господ је тамо, у мислима твојим и у исправним кретањима срца твога, као што је и изван тебе и на сваком месту. “Близу ти је Он - у устима твојим и у срцу твом?”(Рим. 10,8), а не само на небесима или у понорима. Бог је истина; зато и молитва моја мора да буде истина, као што то мора бити и мој живот; Бог је Светлост; и молитва се моја мора приносити у светлости ума и срца; Бог је ватра, и молитва моја, као и мој живот, мора бити ватрена; Бог је слободан?: и моја молитва мора бити слободно изливање срца. Колико је богатство људског духа! Само од срца помисли на Бога, само пожели усрдно сједињење са Богом и Он ће истог часа бити са тобом. Прелепе наше молитве! Ми смо се навикли на њих, али уображавамо да их слушамо први пут и постављамо се према њима као странци.

Молитва неизоставно мора увек бити искрена и савршено слободна, никако наметнута, изнуђена обичајем или навиком, уопште, она мора бити слободно и свесно изливање душе пред Богом. “Пред Богом изливам душу своју” (Молитва Ане, мајке Самуилове). Током молитве је нужно свесно, промишљено, крајње смирење. Оно је нарочито потребно при читању молитве Господње, “Оче наш”. Смирење разара све подвале ђаволске. О, колико је у нама скривене гордости! Ми кажемо: ја то знам, то ми није потребно; то није за мене; то је сувишно; у томе нисам грешан. Колико је ту свога умовања! Бог брзо услиши молитву када се двоје или троје заједно и од срца моле.

То је искуство. Не обраћај пажњу на помрачења, пламен и тескобу ђаволску у време док се молиш и срцем се чврсто ослони на речи молитве, уз увереЊе да су у њима скривене драгоцености Духа Светога?: истина, светлост, животворни пламен, опроштај грехова, спокојство и радост срца, живот и блаженство. Ако се не молиш, онда поступаш сасвим неразумно и неразборито; тело на све начине потпомажеш, наслађујеш, снажиш, док душу занемарујеш. Јер сваки је човек двојак, и састоји се и од душе и од тела. Искрени хришћани се непрестано моле, зато јер непрестано и грешимо; захвалност је непрестана, јер свакога дана, свакога часа, задобијамо нове милости Божије, а и старих је безбројно много; славословље је непрестано, зато што стално гледамо славу дела Бога нашега у нама и у читавом свету, а нарочито славу Његове безграничне љубави према нама. Наше срце свакодневно умире духовном смрћу. Топла сузна молитва је његово оживљавање, почетак његовог дисања. Ако се свакодневно не молимо са духовном топлином, онда ћемо лако духовно умрети Каже се: ако немаш воље, онда се немој ни молити; то је лукаво, телесно мудровање; не само да ћеш престати да се молиш већ ћеш и потпуно одустати од молитве, а тело управо то и хоће. “Царство се небеско на силу узима” (Мт. 11,12), и без самоприсиљавања на добро, нећеш се спасити. Нека они који се моле верују да ће им све што је корисно Владика дати тамо и тада, где и када то нису очекивали. Неко се једном у време молитве - док је празно набрајао речи, поспан и болестан и душом и телом, разбудио поставивши у себи питање : “С ким ти разговараш, душо моја? “. Представивши затим живо Господа пред собом, почео се молити са великим умилењем и сузама; његова отупела пажња се изоштрила, а ум и срце просветлили и он је потпуно живнуо. Ето шта значи замислити Господа пред собом и бити у Његовом присуству. “Ако се ти, душо моја, ” говорио је он даље, “не усуђујеш да бесмислено и непромишљено разговараш са људима који су виши од тебе из страха да се не увреде, како се онда усуђујеш да бесмислено и непромишљено разговараш са Господом? ” Треба снажно ослушкивати своје срце, како не би лагало, како би свака реч долазила из његове дубине, као што је и речено: “из дубине вичем к Теби, Господе” (Пс. 130,1), тј. треба се у највећој мери постарати за истинитост молитве, за искреност која чини да усвојимо све речи молитве коју су саставили други, да би се свака реч те молитве сматрала истинитом. Избегавај неповерљивост, сумњичавост и ђаволско сањарење у молитви, као и у свакој другој области живота. Нека твоје душевно око буде искрено, како би твоја молитва, твоја дела и читав твој живот били свети.

Три пута у години црква врши празновање у част Владимирске чудотворне иконе Пресвете Богородице, из благодарности за трократно избављење њеном помоћи отечества нашег (Русије) од непријатеља: 21. маја, 23. јуна и 26. августа (по старом календару, односно 3. јуна, 6. јула и 8. септембра по новом).
Владимирску икону Богоматере по општем веровању наших предака насликао је Еванђелист Лука, на дасци од онога стола за којим је јео Исус Христос са својом Пречистом Мајком и Праведним Јосифом. Икона је била насликана још за време земног живота Богоматере и принесена била од благодатног сликара Пресветој Дјеви. Видевши ово изображење – икону, Дјева Марија је поновила пророчке речи: „Од сада ће ме звати блаженом сви народи“ и додала „благодат рођеног од мене и моја нека буде са овом иконом“. Године 450. за време императора Теодосија Млађег, икона је пренесена из Јерусалима у Константинопољ, а почетком 7. века је из Константинопоља превезена у Кијев. Патријарх цариградски Лука Хризоверх, послао ју је великом кнезу Јурију Владимировичу Долгорукому, и она је била постављена у девичански манастир у Вишеграду, који је у старини био дарован благочестивој кнегињи Олги. Икона је убрзо постала позната ради великих чудеса.
Године 1155. велики кнез Јуриј даровао је Вишеград на део сину своме кнезу Андреју. Клирици Вишеградске обитељи који су по потреби ушли у храм, у храму су видели да је икона сишла са свога места где је до тада била и да стоји у ваздуху у средини цркве. Они су је узели и поставили на пређашње место, но ускоро су видели да икона опет стоји у ваздуху.
Кнез Андреј је имао јаку веру и љубав према Пресветој Богородици и на његовим устима је увек било име Христово и Пречисте Његове Матере, како нам говори древни летописац.

Дошавши до њега вест да чудотворној икони није угодно место на које је она постављена, он се замисли: „Да ли јој је угодно пребивати у Суздаљској земљи?“ Кнез Андреј је давно помишљао да се удаљи са Југа Русије на Север, у Ростовску област и тамо утврди владавину независну од Кијева. Он се почео усрдно молити пред иконом. Одслужен је пред њом молебан и побожно је узео њу уместо свих блага, и без знања оца ноћу изјахао из Вишеграда. На путовању ка Суздаљу он је свршавао пред иконом молебне и видео је од ње многа чудеса.